Hartija
Ljudi su misleća bića koja svoje misli iskazuju govorom, znakovima ili posebnim simbolima. Ali šta ako imamo misli koje ne možemo izreći i objasniti? One stoje unutar nas, sakrivene pod mnoštvom velova, a svaki je teže ukloniti od onog prethodnog. Da bih to bolje objasnio, hajde da ti ispričam jednu priču. Ono što ću ti sada ispričati nije za svačije uši. To se čuva samo za one koji čuju najdalji šapat svemira i pjesmu svega što diše. To su posebne uši. Jednom davno u dalekoj Basri, bio je jedan pisar — mlad, i za ono vrijeme, reklo bi se, vrlo obrazovan. Živio je od toga što je za druge pisao pisma. Niko nije znao tako lijepo da ukrašava slova kao on. U početku je skromno vrednovao svoj talenat, ali kako su pohvale stizale, njegov ponos je rastao. Uživao je u tim trenucima, toliko je žarko želio da postane lični sultanov pisar, sanjao je o tome. -Nema ti ravnog! -reče mu Zanatlija. -Ja ovo ne bih mogao ni za dva, ma šta dva, tri života -smijao se. Čas je gledao u te lije...