Stanica

 

Tebe koji ostaješ, pitam: Možeš li na rukama ponijeti trag hladne vode kad nabuja s proljeća ili toplotu kamena kog sunce prži do zalaska sunca ljeti?

A da li možeš odnijeti miris dječije kose? Možda osmjeh ljubavnika ili zagrljaj oca kad se po noći uplašiš dok spavaš? Uspavanku majke?

Možeš li ponijeti sa sobom zvuk kiše ili huk vjetra što odvajkada udaraju o tlo? A šum lista koji se otkine sa grane u kasnu jesen?

Ne možeš..

A da možeš bi li ponio sa sobom sve što si čuvao tako brižno ? Jesi li barem uživao ili si čekao da sve završiš, pa onda?

Jesi zar ne? Ali ni to ne može..

Inače da može, i Solomon bi carstvo nosio, Ahilej koplje, Homer epove, muzičari tambure, kraljice haljine, lovci konje a djeca igračke. Ali sve ostaviše i odoše.

A kako odoše?

Isto onako kako i dođoše. Kao siromsi bez išta, sami. Nit' halj'e nit dugmeta, nit imena niti titule. Slijepi i mokri.

Shvataš li sad čovječe? Ništa nije tvoje, pa ni ta duša što je dobi s početka. Ovdje si, zapamti, i tako samo kratko, jer treba da čekaš.

Da, čekaj kao što čekaš voz na stanici koji sakuplja putnike razne; stare i mlade, muškarce i žene, jake i trome, zdrave i nejake odvodeći ih dalje.

Teško je kažeš?

Nije. Čija duša ne ište ništa taj je blagoslovljen. A teško alavom kojeg ego potpiruje da traži još, da živi još...da ne da ništa od sebe. A kad bi samo znao šta njega tek čeka, poželio bi da je samo makar mrvu mravu dao, ali ne može, kasno je.  A teret je to težak, al taj tovar nosiš sam.

I kud onda žuriš da stvoriš i čekaš da prođe pa ćeš onda stići sve? Nećeš stići. Ni ta kuća za koju krv obli, ostaće trošna i prljava, pusta. Ni ti ljudi koje si u idole dizao, neće stati uz tebe, jer da može i majka bi prva, al ne može. Ništa ne može, niko ne može.

Jer, ništa vječno nije, osim onog koji je vječno Živ.

Tebi koji ostaješ, kažem: čekam te.