Bez(s)mislen život - Priča o smrti
-Bojim se! Je l'boli? Kako znaš da je stvarno kraj? Da ne pogriješe, ja budem živa, a ono gotovo!
Čekaj! Stani! Udaram rukama po tijelu, po glavi... Ja bih još malo!Spuštam pogled na njega, molećiv, izbezumljen..
-Ne može.
-Evo, ne mora cio dan, možda tu do večeri? A?! Jedva dišem, čini mi se da čujem svoje krvne sudove kako struje, užurbano... Kao da nisu svjesni ničega. Dođavola!
-Ne.
-Dobro, a do podneva? Hoću da zadnji put pojedem nešto što volim, vidim moje drage ljude, oprostim se.. Može li?Tišina
-Ej.. Pa jel to potvrda da mogu?I dalje tišina
-A sat barem? Šta to tebi uopšte znači? Ajde!
Nestao je
-Gdje si? Pojavi se proklet da si! Izađi kad ti govorim! I dalje nema nikog. Pa kakav je ovo život ako mi ga odmah uzmeš! Pa ništa još nisam vidjela, ej, toliko toga još hoću da znam, čujem, pročitam.. Gdje mi sada na pamet pade učiteljica iz osnovne škole.. Zašto mi se mota pjesma Show must go on.Prokletstvo, nemam vremena za te misli, moje vrijeme teče. Poludeću, mozak mi vri. Nisam stigla da obrišem pod. Ima onaj film noćas.. Nisam im rekla koliko ih volim.
Njemu, da bar mogu da ga ljubim, da manje pati. Kako ga samo volim! Nadolaze suze.Hladno mi je. Oprostite mi.
-Ej.. Jesi tu..?
-Jesam.
Zaustavljam disanje. Srce je preskočilo.
-Pa što ne odgovaraš! Je li ovo neka tvoja igra? Njegova? Je li? Čuješ!
-Nije
Kako me nervira njegov prazan glas. Kako je samo prokleto miran. A kako i neće kada je od nastanka vremena uzimao duše kao što neko bere cvijet u bašti, bez milosti.
-Znači, ništa ne mogu da učinim?
-Teško
-Imam li vremena samo dok ne vidim Sunce zadnji put.
-Imala si.
-Ali..ali stani. Stani!
-Zašto uvijek na kraju pravite problem kada dođem? Kao da sam lopov koji uzima nešto što mu ne pripada. Nisam ja taj koji je ukrao vaše vrijeme. Vi ste.
Ćutim. U pravu je. Gledam u dlan. Koliko ono bi da treba mišića da se udruži da se prsti pomiču? -Idemo, dođi.
Gledam u njega. Možda, možda je greška.Mislim u sebi.
-Nema greške. Polazi.
-Idem, evo idem! Bijesnim. Jesi srećan sad?A?!
-Nisam. Ali ti budi.
Čekaj! Stani! Udaram rukama po tijelu, po glavi... Ja bih još malo!Spuštam pogled na njega, molećiv, izbezumljen..
-Ne može.
-Evo, ne mora cio dan, možda tu do večeri? A?! Jedva dišem, čini mi se da čujem svoje krvne sudove kako struje, užurbano... Kao da nisu svjesni ničega. Dođavola!
-Ne.
-Dobro, a do podneva? Hoću da zadnji put pojedem nešto što volim, vidim moje drage ljude, oprostim se.. Može li?Tišina
-Ej.. Pa jel to potvrda da mogu?I dalje tišina
-A sat barem? Šta to tebi uopšte znači? Ajde!
Nestao je
-Gdje si? Pojavi se proklet da si! Izađi kad ti govorim! I dalje nema nikog. Pa kakav je ovo život ako mi ga odmah uzmeš! Pa ništa još nisam vidjela, ej, toliko toga još hoću da znam, čujem, pročitam.. Gdje mi sada na pamet pade učiteljica iz osnovne škole.. Zašto mi se mota pjesma Show must go on.Prokletstvo, nemam vremena za te misli, moje vrijeme teče. Poludeću, mozak mi vri. Nisam stigla da obrišem pod. Ima onaj film noćas.. Nisam im rekla koliko ih volim.
Njemu, da bar mogu da ga ljubim, da manje pati. Kako ga samo volim! Nadolaze suze.Hladno mi je. Oprostite mi.
-Ej.. Jesi tu..?
-Jesam.
Zaustavljam disanje. Srce je preskočilo.
-Pa što ne odgovaraš! Je li ovo neka tvoja igra? Njegova? Je li? Čuješ!
-Nije
Kako me nervira njegov prazan glas. Kako je samo prokleto miran. A kako i neće kada je od nastanka vremena uzimao duše kao što neko bere cvijet u bašti, bez milosti.
-Znači, ništa ne mogu da učinim?
-Teško
-Imam li vremena samo dok ne vidim Sunce zadnji put.
-Imala si.
-Ali..ali stani. Stani!
-Zašto uvijek na kraju pravite problem kada dođem? Kao da sam lopov koji uzima nešto što mu ne pripada. Nisam ja taj koji je ukrao vaše vrijeme. Vi ste.
Ćutim. U pravu je. Gledam u dlan. Koliko ono bi da treba mišića da se udruži da se prsti pomiču? -Idemo, dođi.
Gledam u njega. Možda, možda je greška.Mislim u sebi.
-Nema greške. Polazi.
-Idem, evo idem! Bijesnim. Jesi srećan sad?A?!
-Nisam. Ali ti budi.
Comments
Post a Comment