Ptica

Strujim na vjetru, uzdižem se visoko od pogleda ljudi. Svi su oni ispod, kao mravi, maleni. Ja prkosih gromovima, olujama, vjetrovima što sa pučine dolaziše, dižući me pod oblake. Nije bilo ptica nalik meni, rekoše mi. Brzinom svojom i spretnošću ostavljah druge ptice u čudu. Ali dođe mi ono određeno.

Kakav je to usud nas ptica, da samo malo slasti života osjetimo i začas eto dođe kraj. Ja jednom smrt okusih, jednom kad odlučih da svijet ljudi spoznam.

Sklopih svoja krila i sletih na trg. Veliki trg se prostiraše na sve strane. Vrilo je od ljudi.

-Dobro, nije toliko strašno, vidiš, užurbano jure, ne obraćaju pažnju na mene, neće me povrijediti.

Ulični svirači virtuozno sviraše meni nepoznate melodije, ali sam zapamtio da je jedan rekao da je to Vivaldi. Ko god da je taj, dotakao mi je srce. Nikad ne čuh ništa slično. Ali, tada se moj život promijenio. Dok sam sakupljao mrvice sa platoa, daleko od drugih ptica, spazih jednog starog čovjeka. Njegove oči bijahu bijele, i dok je koračao zapinjao je. Išao je pravo ka meni, nisam se pomakao misleći da će me zaobići, ali nije.

Zgazio je moja krila. Vrisnuo sam. Moj vrisak se čuo do neba. Srce kao da prepuče. Šta sada? Krila nemam. Ubiše me! Osakatiše! Sada nisam ptica, ja sam samo naizgeld obličje njeno.

Usahlih očiju stajah tako dugo, ko zna koliko. Možda i godine prođoše, samo se sjećam da je mnogo snjegova i kiša padalo, i da me je mnogo sunca ispeklo.

Dana nekog, običnog, ni po čemu posebnog, desi se događaj za mene poput predskazanja, kao milost.

Priđe mi polako čovjek, trznuh se od straha, uzmakoh nazad i nađoh se u klopci.

-Gotov sam! Ubiće me pomislih tad.

Došao je moj kraj. Ali i sloboda. Napokon ću se osloboditi ovog tereta i tuge. Hajde krvniče, oslobodi me! Zahvalan ću ti biti. Čekah tako neko vrijeme, kad starac, onaj isti što mi krila ote i jad na mene stavi, uze me u naručje.

Tiho mi reče:

-Oprosti mi ptičice, nepravdu ti nanijeh nenamjerno. Sanak sam sinoć usnio. Dobri duh dođe i reče mi: Vid će ti biti vraćen ako ptici kojoj nesreću načinje tebi oprost da.

-Ja nisam znao šta sam učinio tada, jer znaš nebeski druže, ja sam slijep od rođenja. Trudih se da uvijek dobro činim, ali eto, i ja se ogriješih o tebe. Oprosti mi, nisam znao

Suze mu tekoše niz staro, naborano lice. Meni bi žao nesrećnka tog. Iz duše, udahnuvši duboko rekoh:

-Praštam ti. A ja sam slijep bio. Zbog tuge svoje ne vidjeh da vrijeme ode od mene u nepovrat i da ostah kao kip sam. Oslobodio si me moje tuge. Krila mi ne trebaju više. Ja dušom letim visoko gore, nekud daleko gdje čovjek još bio nije. Ostaj mi u dobru.

I tu dušu svoju ispusti. Na ruke starca.

Tog jednog dana sam umro, srećan jer se oslobodih okova svijeta pređašnjeg.