Sofra
Čistio je sto od ručka. I uvijek se sjećao ovih riječi koje mu je baba govorila.
Da, grijeh je gaziti, bacati, pljuvati i psovati hleb. On je narode držao sitim u svim vremenima. Toliko je gladnih a olako shvatamo svaku mrvu.
Da su doživjeli šta sam i ja, ne bi tako.
Oholi se čovjek kao da mu je bogomdano pravo na svo dobro svijeta, zauvijek. Misli čovjek kao da će dovijeka biti živ, a niko ne zna gdje će sjutra osvanuti,ne zna a opet je ohol.
I ja sam bio.
...........
-Hajde hoćeš li se više spremiti da izađemo. Noćas dolazi bend i tu će biti ona tvoja mršavica -nasmija se drug podbadajući svog uštogljenog i nervoznog prijatelja. Takvi poput njega su uvijek u grču i stalno na ivici nervnog sloma, a ako ih pitate čemu ta nervna napetost, reći će vam da je od života, što je daleko od istine.
-Ma šta ti znaš, možda i neće. Nju ne zanima student arhitekture. Ona voli one čupave spodobe što vrište i bacakaju se po sceni. Ja ne znam zašto sam uopšte dozvolio da me nagovoriš-negodovao je
-Ma hajde, jedan njen pogled i ti si danima u ekstazi-nastavljao je drug
-Ti baš hoćeš da me iznerviraš?-ljutito odgovori
-Ne, ne šalim se. Ajmo devet je-doda drug blažim tonom -zakasnićemo. Sa takvima je uvijek kao hod po žici, nikad ne znate kada će pući.
......
-Eno je-frknu kroz nos-jesam li ti rekao da voli čupave gitariste, pravi kliše studentkinja medicine-odmahnu rulom, dubokim tonom doda - i tako nije nešto. Ravna je kao daska, očigledno da nije nešto mnogo bistra čim voli takve gubitnike. Idem, sjutra putujem nazad u grad. Imam predavanja. Zaputio se ka izlazu ostavivši druga da se snalazi u toj gomili nepoznatih ljudi, mada on je bio druželjubiv i ubrzo je našao nove poznanike.
..........
-Glupača! Sve su žene iste. Ni jedna pameti nema. A ja da sam čupav i tupav kao taj majmun tamo, rekla bi mi da se okupam jer izgledam kao prosjak.Pif- i pljunu sa strane.
Bila je prohladna februarska noć, skoro nigdje nikog na ulicama. Većina je u svojim domovima, uz peć na drva.
Mala mjesta poput tog nemaju visoke solitere, i svi se uglavnom poznaju. Jedna ulica, jedan park, jedna škola.
Fakulteti, više škole, sve je to stotinama kilometara daleko. Ovdje studenti uglavnom provode praznike ili vikende.
Koračao je užurbano, što od bijesa što zbog povrijeđene sujete, mada ona i tako nije bila sa njim u vezi, tačnije ona nije znala da on uopšte postoji. To su one platonske ljubavi za koje znaju samo akter i neki prijatelj od povjerenja. Najstrožija tajna koja se čuva, o kojoj se ćuti a koja se proživljava i stvara agoniju i čežnju ako se ne ostvari. A ako se i ostvari, brzo nestane jer je prošla ta magija tajnovitosti. Svijet u kojem zaljubljeni živi brzo sruši svakodnevnica. Mada, obično prođu bezbolno te patnje, jer se odmah nađe nova žrtva naše pažnje i nadanja.
- Zašto je upaljeno svjetlo u dnevnoj?Zar stari nisu zaspali do sada? Da se nije nešto desilo, ili je stari opet napravio neku glupost?- trčao je dok ga je leden vazduh probijao i svaki udisaj mu je kidao pluća i stvarao bol.
Ledenog i blijedog lica utrča u kuću.
Bilo je toplo, a na sredini sobe otac i majka koji su stajali izviše nekog ko je sjedio opruženih nogu na kauču.
Nisu ga čuli kada je ušao pa je majka streknula kada je pitao šta se desilo .....
-Nema šanse! Jedva krpimo kraj s krajem i sad ste našli babu da dovodite sa sela? Pa ona je koliko ja znam, bila dobro s obzirom da nikada nije došla kod tebe- vikao je sin na oca
-Ali nemoj sine, stara je, zar sam trebao da je istjeram po ovakvom vremenu iz kuće?- molećivo se obrati sinu- neka ostane, grehota je izbaciti je, ipak- zastade-majka mi je, i..htjede da nastavi ali ga sin prekide
-Da, da strašna ti je majka, ja se nešto ne sjećam da mi je ikada poslala bilo kakvu čestitku makar za rođendan, a da ne spominjem što je nikada nisam ni upoznao. Šta uopšte hoće ta starica?Pare?E žao mi je,nema. Nema!
Još dugo bi se vodila polemika da starica nije ušla u kuhinju sa metalnom šoljom za mlijeko.
-Izvini sinko, ja sam popila, ali rekoh da operem šolju-reče starica
Sin je pogleda i izađe iz kuhinje.
..........
-Sve bolje od boljeg! Ma nema meni ovdje sreće. Sjutra rano putujem i sve će ovo biti iza mene. Profesor je rekao da od mene očekuje da postanem njegov asistent, doduše mala su primanja ali je bitno da izgradim karijeru.
Spremio je torbu, malo hrane za put i taman kad je oblačio cipele začu dozivanje iz sobe za goste:
- Da li može neko da mi doda vode, ne mogu da ustanem, molim vas-zapomagala je starica
Pravio se da ne čuje, tiho je oblačio cipele kad se udari o komodu i opsova
-Sinko, jesi li ti, molim te možeš li doći- tiho reče starica
-Dođavola, mrmljao je,sad moram da je gledam, a proći će mi i voz. Ma samo ću joj dodati čašu i bez pozdrava otići, neka je tata pazi kad je već tako dobar.Ušao je u sobu, bez pogleda, pozdrava kao da tu ne boravi čovjek, nasu joj vodu, i pruži ruku. Gledao je u nogare kreveta.
Čekao je da ispije vodu u tišini.
Okrenuo se i taman zakoračio van sobe kada starica tiho, skoro šapatom reče:
-Sinko moj, kako si porastao. Tako si lijepo stasao. Pametan i dobar baš kao tvoj otac.
Tišina.Krenuo je da zatvori vrata ali starica reče:
-Možeš li da otvoriš torbu ako te ne mrzi- pokaza na poveću torbu u uglu.
-Zakasniću na voz. Nemam vremena, drugi put. Zatvori vrata za sobom.
...........
-Kada dolaziš kući?-zapita majka
-Za tri dana, poslije praznika moram natrag. Imam završni ispit. Kako je tata? Da li se i dalje svađa sa majstorom oko kola? Za šta sad mora da da pare, da pogađam-dizne?-nasmija se sin
-Nemoj da si takav -doda majka.Znači dolaziš nam?- reče ushićeno
-Da. Nego, ona starica je li još živa- reče zajedljivo
-Sine šta to govoriš, sramota. Naravno da jeste. Odakle kod tebe takva neljubaznost, ne znam te takvog.
-Idem, nemam više vremena za priču. Čujemo se sjutra. Pozdravi oca.
Spustio je slušalicu.
Zaista, odakle čovjeku neljubaznost kada smo rođeni dobri. Uvuče se u srca poput zmije, pa i najbolje, vremenom zatruje. Mržnja i ljutnja su otrov koji se širi tijelom, ali nema svako lijek da se izliječi. Neki više vole da od otrova umru, a takvih je mnogo.
......
-Pa sine, dobro nam došao!-nazdravi otac dižući čašu.Još jedan ispit i eto nama svršenog diplomca. Neće otac žaliti novca da proslavimo tvoju diplomu!-od radosti ali i nespretnosti obali jednu flašu na pod.
Nasta smijeh.
Svima je srce bilo puno sreće samo njemu ne. On je i dalje gledao staricu.
Osjećala je njegov ljutit pogled. Toliko joj je bilo nelagodno ali nije mogla da ustane.
-Pogledaj je,kako je nije sramota ovako da sjedi? Jede i pije za sve pare ovako pocijepanog džempera i kašlje non stop. Šta će ovaj narod reći, da smo udomili prosjaka na samrti. Strašno.
Svi su jeli osim nje. Ona je drobila okrajak hleba u supu. Nakon što je pojela sve, sakupila je mrvice u ruku i pojela je i to.
Možda niko ne bi ni obratio pažnju na nju da nije rekla komšiji do sebe:
-Zašto bacaš taj hleb tako? Zar ne znaš da je grijeh gaziti po mrvicama. Ne oholi se da ti sjutra te mrvice ne budu sve što imaš.
Gosti su počeli da se komešaju. Komšija se naljutio. Otac je pokušavao da ga umiri ali je ovaj napustio skup.
Masa se razminu.
Majka je skupljala posuđe, otac je vraćao piće na policu. Dobacivao je majci ko je koliko popio.
- A ovaj samo dođe kad se jede i pije džabe, vidje li koliko sipa? A kad je kod njega kakvo slavlje možeš se ubiti ali drugu čašu dobiti nećeš. Cicija matora. Radi u opštini a prije bi se za cent ubio nego ga potrošio.
Njihova priča je bila uobičajena nakon svakog skupa ili slavlja. Svaka porodica je tome sklona pa i ova.
.....
-Sinko, upita starica, što ne pojedeš taj okrajak?
Ova je stvarno dosadna sa tim hlebom. Aman više, šta je sa tobom?-doda ljutito -Ništa, izvini samo ja ne volim da se baca niti da se neko ružno ponaša za sofrom.
-Pa ako ne pojedem velika šteta. Šta tebe briga.-zapita
-Pa briga me, to je tvoja sreća, nafaka. Zašto da ga ostavljaš, isto tako ne valja gaziti po mrvicama, anđeli plaču kada to gledaju. Nemoj, ne znaš kako je kada glad pokuca na vrata. Svaka mrva postane kao suvo zlato.
Ne znaš kako je kada majka svoju plačnu čeljad nema ničim nahraniti. U grudima nema mlijeka, a u kući trohu hleba.
- A ti znaš?-nasmija se
-Znam i to vrlo dobro.-doda starica mirno
-Ja koliko znam ti si uživala na selu, ništa ti nije falilo. Zašto sad izigravaš neku žrtvu i sveticu. Okani me se!
-Ali..zausti da kaže pa zastade
......
-Kako to stara umrla? -zapita sin
-Jutros-plačnim glasom doda majka.
-A šta joj je bilo?-zapita
-Ne znamo, samo smo je našli kako grli torbu. Ovaj, ostavila je pismo za tebe, ako želiš pročitaj..
-Baci ga, ne zanima me.-doda sin
-Dobro, neću da se raspravljam, tvrdoglav si, dođi pa ga sam baci.
-Šta ima da ulazim u sobu, ne zanima me ništa što se tiče te starice.
Imam posla na fakultetu i preko glave, a ja moram ovim da se bavim.
Nakon sahrane, gdje nije bilo previše ljudi, sin se vrati u grad
Postigao je velikim uspjeh.
Čak je dobio titulu magistra. Radio je na velikom projektu za novu fabriku pijeće vode.
Mada, nije imao sreće u ljubavi. Živio je sam.
....
-Gospodine imate li nešto da udijelite?-zapita prosjak
-Gubi se, nemam.-odvrati
-Dobro, hvala.-reče
Nakon pola sata prolazio je kraj prozora i vidio onog istog prosjaka kako sjedi na trotoar i drži otvoren dlan.
-Sirotinja, samo smeta nema koristi.
...
Svoju tugu kojoj nije znao uzroka liječio je kockom. Ubrzo je u želji da se dokaže izgubio sve.
Gledao je kako mu nose stvari iz kuće. Zaplena imovine zbog neizmirenih dugova.
-Šta sad?-pomisli. Kako sad da se vratim. Kako je meni ovo moglo da se desi? Cio život sam vrijedno radio i sve nestade kao dlanom o dlan. Sve što imam i sve što vrijedi-očajavao je. Nije mu ostala čak ni kuća starih roditelja, sve je prokockao.
Roditelji su odavno umrli, nije imao nikog. U godinama kada se ljudi odmaraju i uživaju u plodovima rada, on je bio na dnu. Sve što je imao bilo je u garaži komšije do njih.
Odlučio je da ode kući i vidi ima li šta vrijedno tamo da proda.
.......
-Evo , to je sve-reče komšija.
Par kofera i stari kauč sa policama i slikom, nešto posuđa. Cio njegov život je stao tu. Pregledao je stvari u koferima i spazi jedan, skoro iscijepan.
Otvori ga a u njemu pokloni. Na svakom je bila čestitka sa njegovim imenom. I jedno pismo:
"Sinko moj, ovo je sve što sam imala da ti pružim. Nisam slala niti jedan jer sam se stidjela da nećeš htjeti ništa od svoje babe. Za više nisam imala. Oprosti mi ako možeš. Pile moje."
Otvorio ih je, a u njima ispleteni džemperi, rukavice, kape.
Suza je suzu stizala i svaki je poklon ljubio. Svih dvadeset i pet.
......
-Evo baba, ispade mi jedna mrva ne vidjeh je-nasmija se
.........
U maloj sobici u domu za stare gdje je već dugo godina bio gost,nosio je babin džemper, jer stari ljudi teško podnose zimu i brisao je sto od mrva nakon jela.
.......
Zaista,niko ne zna šta ga čeka niti da li će osvanuti.
Comments
Post a Comment