Zemljotres

-Čuj me , ja više ne mogu! Neću da nosim tog nesrećnika! Teži mi je on jedan negoli sve planine i zgrade svijeta. Daj mi da ga progutam!- zavapi zemlja
-Biće onako kako je određeno-reče.
I bi tako.
***
Zemlja se strese i sve zgrade i brda se uzdrmaše. Zemlja se drugi put strese, more se uzburka podižući talase.
Zemlja se treći, poslednji put strese, i jedno parče kopna se odvoji i odluta nekud na pučinu.
Niti jedan čovjek ne strada tada. Čudo.
***
-Hvala što si mi uslišao želju, ali, on je sad na ostrvu. Daj mi da ga progutam zauvijek.-zavapi zemlja
-Biće onako kako je određeno.Neka te se ne tiče ono što nije tvoje da znaš.-reče
***
Na tom malom parčetu zemlje ležao je jedan čovjek. Neznajući šta se desilo, zbunjeno je dozivao pomoć. Ali, kako je vrijeme pokazalo, nikoga nije bilo na ostrvu osim njega. Nije znao kako je došao tu.
Prolaziše dani. Odluči da zađe dublje u ostrvo nebili došao do hrane.
Začudi se, niti jedan živi stvor osim njega nije bio tu.
Sablasna tišina..
Od bijesa uze  grumen zemlje i opsova je, a onda se  baci na tlo i ispusti dvije suze.
***
- Njegove suze me peku više nego Sunce hiljadama godina što sija. Daj mi da ga zauvijek progutam, da mu trag ne ostane.-zakuka zemlja
- Biće onako kako je određeno. Ne požuruj -reče
***
Prošlo je dosta vremena, i nauči on kako da preživi. Jednog dana se naruga zemlji:
- Eto, ja preživjeh, a nema šta me nije snašlo. Džabe ti sve, uzeti me nećeš.-smijao se osiono
U taj mah, sva voda zastade, niti jedan izvor vode ne poteče.
Čovjek idaše od jednog do drugog ali kapi jedne ne nađe.
-Suvo kao barut! -pa pljunu u stranu.
***
Prođoše godine, a čovjek ovaj nauči kako da koristi kišnicu za piće. Opet opsta.
Vikao je pobjedonodno:
- Nema toga što ja ne mogu preživjeti. Slomiti me nećeš.
Niti se plašim niti se kajem. Nemam za čim, jer ja nisam birao svoj život.
U taj mah nesta svo drveće i sav hlad.
Čovjek se prepade. Besciljno je trčao s jednog na drugi kraj ostrva , ali nigdje ne bi zelenila. Samo spečena zemlja, suva.
***
Prođe mnogo vremena, čovjek ostara. Ali i dalje bi živ. Naučio je kako da opstane pod zemljom u rupi.
Iz svoje se rupe samozadovoljno smijao. Pa odluči da ne napravi treći put istu grešku. Glumeći pomirljivost reče:
-Ah, toliko sam dugo ovdje da zaboravih  kakvog je ukusa čista voda. Šta bih sada dao za dašak svježeg vazduha u nekoj bašti punoj hlada. Otkad nisam čuo cvrkut ptica. Kakav li je sad moj dom? Da mi je jednom da ga vidim pa da umrem.
Kad u taj mah, zemlja se uzdrma i ostrvo se pomjeri pravo do kopna od kog bi otrgnuto.
Čovjek osta u čudu, ali znao je da mora iskoristiti priliku, pa opet odglumi pokornost:
- Kakva je ovo samo milost, ah, ničim je ne zaslužih. Stid me i da kročim na tlo.
Pa malo nevješto pređe sa ostva na obalu. Isprva je išao tromo ali se onda zatrča.
Kao da je spavao pa se probudio iz dugog sna, čovjek se pribra i živnu.
Trčao je ulicama i po sjećanju prebirao najbliži put do kuće. I dođe zaista ispred nje.
Taman htjede da utrči kad neki čovjek srednjih godina izađe u baštu.
Starac se razgoropadi, ugleda neki kamen na zemlji i zatrča se urlajući na čovjeka. Ovaj osta skamenjen prizorom pomahnitalog starca duge brade i kose, golog i prljavog od blata.
Nije stigao ni da podigne ruke, kad starac zamahnu kamenom i udari čovjeka u potiljak.
Čovjek pade na bok.
Žena i dijete stajaše na prozoru. Žena je vrištala i grlila sina.
Starac je samo nijemo stajao i gledao kako se sliva krv.
Zamuckivao je, sapleo se tražeći da sjedne.
Tiho je govorio a onda sve glasnije:
-Nisam kriv! Ne! Vi ste lopovi, ušli ste u moju kuću! Mislili ste nema nikog, ali ja sam vlasnik. Moja je! Urlao je i udarao o pod pun bijesa.
Žena se pribra, pa kroz jecaj reče:
-Ali, mi nismo lopovi, on je u ovoj kući rođen. Ostavila mu je majka nakon smrti.
Starac poče da se trese..
-Kako, ne razumijem, ja nisam..ali ona je bila samo kratko sa mnom, nisam hteo da je oženim, ne nemoguće da je to moj sin..
***
Zemlja opet zakuka:
-Ako umre, ja ga primiti neću. Nek istrune ali mene prljati sobom neće!
***
Umre starac. Bez kajanja ili je bilo već suviše kasno za to.
Umre, al ga zemlja u sebe ne pusti. Radnici iz zatvora od straha pobacaše lopate kad vidješe da se zemlja zatvara svaki put kad oni rupu iskopaju.
***
Ipak bi ono što je određeno.
Zemlja zaćuta, zadovoljna.
**
Sarabla